Кадија те тужи, Кадија ти суди...
Миросла Мишковића смо већ сви осудили и пре суда. Осудиле су га је улице, кафане, кулоари, аутобуси... Остаје нејасно зашто му се уопште суди "кад сви знамо ко је он".
И сам Адолф Хитлер да устане из гроба не бисмо могли да га осудимо унапред, тј. без суда, без обзира што "сви знамо ко је он".
Или можда можемо?
Александар Вучић је изјавио да ће евентуално пуштање на слободу Мишковића сматрати као свој лични пораз. То ме учвршћује у уверењу да је сукоб Вучића и Мишковића лични сукоб, а не борба против корупције. Како другачије да схватим Вучићеву оптерећеност Мишковићем? У нормалним условима, ако имате доказе против некога препустите га правосуђу, па је свака одлука суда валидна, а лично се више не узнемиравате тиме.
Све то подсећа на Вука Драшковића који је водио личну борбу против својих "атентатора", све док пресудом није био задовољан он лично, а не правда.
Можда би било најбоље да судски процес води онај ко је све започео?
Шта ће нам судови кад ће пресуда ионако зависити од појединца?